Kad sam davne 2011. godine upoznala svog sadašnjeg supruga bila je jedna zanimljivost prilikom naših prvih susreta i sastanaka, a to je da mi se niti jedne njegove muške cipele nisu niti malo sviđale.
Možda sad to zvuči čudno i netko bi rekao da je totalno nevažno, ali već mi je dosta prijateljica i kolegica na poslu reklo da je jedna od prvih stvari koju pogledaju na muškarcu upravo to, tako da su muške cipele u biti jako važno – mada, naravno…nisu presudne. Jer da jesu, ja nikad ne bih bila u braku sa svojim sadašnjim suprugom.
Njegove muške cipele su sve redom stvarno bile ružne. Ne samo da mi se nije sviđala boja (sve su mu cipele bile krem, razne nijanse smeđe boje jer mu je uglavnom i odjeća bila u tim tonovima, pa sam ja to sve po hitnom postupku promijenila i zamijenila sa crnom i sivom jer mi se ni odjeća ni obuća u tim njegovim bojama nikako nije sviđala) nego mi se nisu sviđali ni modeli cipela. Sve su bile nekako…ne znam…ne mogu to ni opisati. Jednostavno su bile ružne i točka.
Dok sam mu birala novu odjeću tu moram priznati da nisam naišla na neki veliki otpor, ali dok je red došao na muške cipele – e to je već bila druga priča. Nije da on te cipele koje sam redom birala, taj model i boju ne bi nosio – ali svake koje smo probali jer su meni bile lijepe, njemu nisu nikako bile udobne. Nisu mu bile udobne niti da prošeće u njima po dućanu, a kamoli da se odvaži da ih ima na nogama neko dulje vrijeme.
Zbog tog iskustva koje smo tada imali, stvarno sam se počela pitati da li muške cipele mogu biti elegantne i udobne? Znam da ženske to rijetko jesu, posebice zbog visoke pete.
Od tada smo našli neki kompromis moj muž i ja, neku zlatnu sredinu – hvala Bogu na tim modernim vremenima kada muške cipele mogu biti nešto između cipele i tenisice, to nas je spasilo, a možda i naš brak.…